Добар дан“Бејби-бум“-ери.
Због поштовања епиодемиолошких мера, молим вас да подигнете три прста ако сте вакцинисани три пута. Јер прави Србин се вакцинише три пута.
Због безбедности овог скупа истовремено вас молим да потврдите да ли сте рођени у мешовитом браку. Да ли вам је отац мушко а мајка женско. Молим један прст.
Ви сте део од стотина милиона деце рођене између 1945-1965. То су те послератне генерације које су срећно одрастале у мирнодопско време.Ви сте генерација вредних, дисциплинованих и поузданих људи. Оставили сте траг у развоју друштва у економији и култури и при том доживљавате дужи животни век него све предходне генерације. Те исте 1952.године су рођени светски важни људи Владимир Путин, Зоран Ђинђић, Томислав Николић, Робин Вилијамс, глумице Горица Поповић и Силвиа Кристел (Емануела), инжењерка Љиљана Хаџибабић и чувени певач Мирослав Марковић, Јевтовић - Миловановић Ђорђина је наравно млађа.
Да, сви ми смо рођени у Југославији, велики део живота провели у њој и сазрели живећи илузију равноправних интелектуалаца, најчешће левичара. Јер живот без идеала је немогућ. Идеологије су пролазне.
Када смо били млади, младост није била предност у односу на знање и искуство. Сада, када смо пуни знања и искуства, предност има младост! Па ви видите. Или је то фатаморгана моје старости?
Свашта нам се десило у ових скоро 70 година живота. Мени су организатори из некадашњег ФОСС-а дали укупно 10 минута да направим мали резиме наших живота из жабље перспективе, из простора који је на најнижој надморској висини, или коти у овој згради. Узгред, ја сам током студирања, у овом продруму провео више времена него у званичним факултетским просторима. И не бих мењао ово искуство.
Ова беседа ће бити уверљивија ако се сетите серије “Грлом у Јагоде” (1976.) као омаж или тестамент наше генерације, и музике коју је компоновао Зоран Симјановић.
Од вунених до најлон чарапа
Те 1952. када сте ви били у платненим пеленама, без питања вакцинисани БСЖ вакцином, неки од наших очева су још били на Голом Отоку, Иво Робић је певао на радио Загребу и снимљен је први филм за децу “Кекец”. Те 1952. Карл Малден је био први Србин који је освојио Оскара за епизодну улогу у филму “Трамвај званижеља”, а физико-хемичар и првоборац Павле Савић, потенцијални први српски Нобеловац је после боравка у Москви био на партијском задатку да оснује Институт за нуклеарна истраживања у Винчи.
У време када сте се родили око те 1952. нас доживотни председник је имао 60 година и забављао се са Јованком Будисављевић, а краљица Елизабета тек 25 година старости.
И док сте ви још били у пеленама, неки од студената ЕТФ-а, тадашње Високе школе електромашинства су основали КСТ. Да, то је било на прелазу 1953-1954 године, а званичан датум регистрације је 24.фебруар 1954. Први Председник је био студент треће године Срђан Митровић а први секретар његова тадашња девојка Биљана Вукадиновић касније Митровић. По завршетку факултета обоје су се запослили у Нуклаерном институту Винча. Тек да знате и упоредите даје СКЦ основантек 1971.
Ви сте 1971. као бруцоши ускочили у овај КСТ када је он већ био колоритан, нашминкан, озвучен, осветљен, све у свему привлачан - вероватно на првој Бруцошијади.
Прескочили сте време вунених чарапа, гојзерица са блокејима и кримки, прве најлон кошуље и фармерке, шивење одела код кројача, слање разгледница и прве цигарете без филтера. Прескочили сте вечерње шетње на корзоу, обично у улици Маршала Тита, пасионирано играње шаха и слушање старих-цевних радио апарата. Неко је слушао вести, неко Весело вече, неко Глас Амарике и Гргу Златопера, а многи млади Радио Луксембург. Јављали су о Хладном рату између Истока и Запада, о кубанској кризи пред почетак нуклеарног рата, о убиству Патриса Лумумбе, о натезањима око Берлинског зида.
Шездесете године XX века су биле феномен који и даље фасцинира. Један заиста креативан период људске историје. Од полетања људи у космос, до упитног слетања на Месец, до устоличења твиста и рок културе, појаве телевизије, Мије и Чкаље… мјузикл КОСА, Никица Мариновић, “Песма лета“, Вера Николић која је држала светски рекорд на 800 метра од 1968.-1971. године…. па ватерполисти, кошаркаши (прваци света 1970.) а да не говорим о дугим косама, шизикама, падавичарима и нама манекенима фармерки и братства-јединства.
Код нас у земљи је одржан Први Самит Несврстаних 1961. Редовно су се спремале штафете и прославе Дана младости. Било је ентузијазма и полета до 1968. Када су се студенти сукобили са влашћу и црвеном буржоазијом. Но, и то је после пар дана завршено Козарачким колом. Револуција је била права, као и Булевар у коме се сада налазимо.
Сем Булевара Револуције, ви сте лако прошли и кроз остале револуције: модне (звонцаре и минисукње), “rоcк&rоll“, сексуалну револуцију, хипи покрет и били пратиоци свих осталих потоњих револуција. Под вођством нашег идола Тита, највећег сина наших народа и народности, контрареволуције нису долазиле у обзир.
И док се на горњим спратовима факултета радило по директивама академским, партијским и наравно научним постулатима, у подруму је владала друга духовна густина и слобода стварања. У КСТ-у се радило из срца, на горњим спратовима из главе. Додуше и у КСТ-у је било разума, али је дух био за длаку изнад разума. Мала победа ирационалног над стерилном формом.
Шумадијски твист
Наследили смо италијанску инвазију на нашу масовну културу. На прелазу 50-их и 60-их, Београдом су се певушили италијански шлагери: Модуњови "Ћао, ћао, бамбина" и "Воларе", затим "Марина” као и француско-мароканска песма "Мустафа". На фестивалу у Сан Рему је Адриано Ћелентано први пут окренуо леђа публици, а наш Ђорђе Марјановић бацио сако на под бине Дома Синдиката. И више ништа није било исто.
Зденка Вучковић је на Опатијском фестивалу певала “Тата купи ми ауто”, а Миле Лојпур, или Миле Најлон, српски Елвис Присли, самоуки музичар је свирао по студентским мензама, КСТ-у мада је имао и наступ на Коларцу певајући Шумадијски твист:
ЦУРО МОЈА, ЛЕЗИ ПОРЕД ЈАРКА, Твист, Твист
ДА ПРАВИМО КРАЉЕВИЋА МАРКА, Твист, Твист
АКО НЕЋЕШ ТИ ПОШАЉИ ПРИЈУ, Твист, Твист
ДА ПРАВИМО МУСУ КЕСЕЏИЈУ, Твист, Твист
Као што се види у овом примеру Југословенски рок је пратио музичке матрице “rоcк&rоll“-а, али није текстуално пратио суштину појаве, побуну, друштвени ангажман или неки нови културни образац. До појаве групе Рибља Чорба ми смо имали наиван, сладуњав, пастирски рок. СК и УДБА су добро радили.
У време отмене скромности појава Десанке-Бебе Лончар на веспи у филму "Љубав и мода" је исто што је била и Естер Вилијамс у "Балу на води". Иза овог београдског урбаног остварења остала је и једна незаборавна песма “Девојко мала” из опуса шлагер композитора Дарка Краљића који је компоновао и “Звиждук у 8”, “Чамац на Тиси”, “Сомборске руже” и многе друге. |
Тада су излазили и читали се Студент, Сусрет, Младост, Видици, Књижевна реч, па Електрон, те ласцивни ЧИК и први часопис са одличним чланцима и званичном голотињом -Старт.
Краљ епске поезије, глумац Миодраг Андрић је био човек са највише наступа у КСТ-у. Његов колега и пријатељ глумац Љубиша Бачић (обоје из Атељеа 212) му је наменио епитаф “Овде лежи Љуба Мољац, сексуални добровољац”, или “Овде лежи велики лаф Љуба Мољац порнограф”. Миодраг Андрић је за њега смислио епитаф: “Овде лежи Бачић Баја, зајебо се докраја”. Обоје су на жалост покојни.
Музика је целокупној генерацији, била “soundtrack“ живота и нека врста идентификације. Кад неког упознаш, питаш: “Шта слушаш?”. Кад ти каже шта слуша, одмах знаш с ким имаш посла. Буквално не постоје музичари или групе који нису гостовали у КСТ-у. То је било полагање “мале матуре” за сваку групу. Од џезиста до рокера, од акустичара до шансоњера.
Прву плочу Битлса у Београд је донео студент ЕТФ-а, чувени кошаркаш Радивоје Кораћ. Однео је Николи Караклајићу у Радио Београд. Тај исти шахиста Никола Караклајић је две своје емисије “Вече уз радио” са свом мобилном техником Радио Београда, извео уживо и директно из КСТ-а. У емисији су свирали и КСТ-овци, гостовали су млади Бора Ђорђевић – каснији Бора Чорба, млади новинар Пеца Поповић, водитељ Зоран Модли, група “С времена на време”.
Кроз Београд су прошли и гостовали Орсон Велс, Реј Чарлс (1972-1973), Жилбер Беко, Ив Монтан и Симон Сињоре, Шарл Азнавур, Дјук Елингтон, Марио дел Монако, Микис Теодоракис, Маја Плисецкаја, Јевгениј Јефтушенко, Владимир Висоцки, Кирк Даглас, Питер Јустинов, Алфред Хичкок, Роберт де Ниро, Милош Форман, Џек Николсон, Лив Улман, Бернардо Бертолучи, Мишел Пиколи, Сергеј Бондарчук. На завршетку ФЕСТ-а 1972 су певали Жилијет Греко и Ал Бано.
Епидемија Вариоле вере се појавила 14. марта 1972. а већ 22. Марта је почела вакцинација целокупног становништва Југославије, током које је вакцинисанопреко 18 милиона грађана. Епидемија је искорењена за месец и по дана и СФРЈ једобила велике похвале од СЗО.
А те 1974. Ајакс и Јувентус су играли финале Купа шампиона у Београду, Никсон је био у посети Титу, а Скупштина СФРЈ је усвојила Нови УСТАВ, који је значајно утицао на развој историје на Балкану.
На нашем ЕТФ-у најмузикалнији је био проф. др. Јован Јовичић редовни професор физике, бравоурозни мајстор на класичној гитари, а најомиљенији професор незаборавни Војо Абрамовић.
1975. на фестивалу “Ваш шлагер сезоне”, победио је Здравко Чолић са песмом “Звао сам је Емили” после чега су школска дворишта одјекивала узвицима “Поћи ћу у шуме … да је опет тражим”. Међутим, оно што се и данас памти је песма “Земљо моја” коју су отпевали Исмета Дервоз и група Амбасадори.
Здравко Чолић је био централна певачка фигура свих јавних скупова па и Електријада по северно јадранским градовима где је екипа ЕТФ-а из Београда била обично најбројнија. Уживали смо у спорту, музици, пешачењу, забави. И Трст је био близу, тек да освежимо нашу модну носталгију у земљи лепоте и стила.
Први Маскенбал клуба је одржан 1973. То је био занос “Comedy del arte” костимиране представе са свим могућим импровизацијама које студенти могу да смисле. Док је “црвенабуржоазија“ седела на истом Булевару Револуције у салонима и ресторанима хотела Метропол, прослављајући дочек Нових година, ми смо у исто време правили студентску маскараду за неколико хиљада људи. Правили смо алузије да би разбијали илузије. Тако је почело и траје непрестано већ 47 година. Још један бренд КСТ-а и бренд овог града.
У почетку Електричар Рели а касније пешачки рели КСТ-а су се одржалидо дан данас. Студенти би изашли из својих зграда, кренули кроз град, костимирани или не и невиђеном динамиком забављали себе и изазивајући осмехе збуњених грађана Београда. Творци овакве игре су из ваше генерације, Мика Стојановић и Пеђа Ристић.
КСТ је био и остао недоношче БУ и града Београда. Вечито аутономан, без прихране од било кога, отпоран на све анестезије комунистичке, социјалистичке и свих потоњих партија, самосвојан, шармантан и заводљив. Као што видите, он и даље станује на елитној локацији овог Булевара, као одрасли подстанар од 67 година, као нека подземна егзотична биљка или неуништива вода-река понорница испод Београда.
Из њега је изашло стотине хиљада људи, који су у њему зарадили најлепше успомене свог живота, а да не говорим о браковима, кумствима, наследницима.Били смо солидарни, пазили смо се, нисмо се газили.
Заслуге за дугогодишњи и више-генерацијски успех КСТ-а сносе пре свега људи и њихова страст, радозналост, однос према моралу, естетици и одговорност за колективни рад. Тако је КСТ постао социјални бренд. Једино место у граду где су мајке са поносом слале своје кћери на вечерње проводе. Јер су и оне предходно биле део тог доживљаја. Хвала мајкама.
Романтика и реалност
Романтика се завршила, дођосмо у ово наше савремено доба. Београд је постао транзитни терминал за преседање. Једна генерација долази аутобусима и возовима, а предходна се већ опрашта на Сурчину. Глобализација и магична моћ капитала стварају људе који мењају идентитете ради користи и комфора. Убеђења се мењају као прљав веш. Јавни живот је постао бестидан, у најезди необразоване новокомпоноване елите.
Политичке странке у су постале породично-кумовске мануфактуре. А Скупштина је нови Холивуд. Неће да говоре док ТВ не снима.
Југославија је као алхемијски производ можда билаи нжењеринг великих сила или партија покера у којој су сви нормални играчи изгубили. Преваранти су победили.
Иако, као да тренутно доминира помирење са стварношћу, драго ми је да наше генерације препознају ове процесе, јер бављење друштвом јесте бављење нама самима.
Од нас се може још много тога научити.
Уживајте у свом знању, звању и образовању. Иако су нам многи кроз наш живот испирали мозак, нису успели да нам исперу срце.
Желим вам да наредне дане и године живите без брига и са новим усхићењем. Сада када нам је скоро све јасно, будимо господари свог времена и живота.
Ако међу вама има и нека Инес поручујем јој: Недај се Инес ...
Поздра вгенерацијо, свако од нас је анђео са само једним крилом, а летети можемо тек загрљени.
Где год се здравица испија, ту се увек нека добра срећа свија!
Живели!
|
